Subota prepodne. Mljackamo doručak, Bilja smišlja gde bismo, a ja merkam trosed. Hoćemo na “Beograd ispod Beograda”? Nikad nisam bio ljubitelj šetnje posle klope. Rađe bih dremkao ispred TV‑a ili kompa, ali kul, zvuči interesantno, a i grehota lepog dana da se sedi unutra. Hajmo, toploader, 24–70, rezervne baterije, kartice, krpa, kukuruzni papirići, telefon. Jakna, prsluk? Ipak jakna, lagana…
U odlasku na dogovoreni randevu zamišljao sam podzemne dvorane, memljive magacine, sobe i predsoblja, aparaturu iz II svetskog rata, poluistražene katakombe ispod Kalemegdana i Tajšmajdana. Nasuprot mojim očekivanjima, proveli smo divno popodne u nekom drugom Beogradu, mimo buke modernih standarda. Pažljivo smo slušali o precima, istoriji, geografiji, tradiciji i humanosti koja je krasila Beograd i njegove stanovnike.
Vodič i domaćin ture, gospodin Zoran Nikolić je svaku novu priču započinjao sa “Dragi prijatelji…”. Iako profesionalno negujem formalno izražavanje, prijatelje retko stavljam u kontekst. Ponavljajući tu mantru i zasmejavajući grupu dogodovštinama velikana, polako nam je otvarao kapije zaboravljenih ljudskih vrednosti. Njegova ljubav prema Beogradu i ljudima je velika, pa je i obraćanje sasvim prigodno. Kako su japanski turisti završili na Kolašinu, kakve su dame cenjene pre jednog veka, gde je skončao Delaž kralja Aleksandra i kada je Rimski bunar postao Romski prepričavali smo narednih dana sa posebnim žarom.
Na završetku ture čekala nas je čaša dobrog vina i rezime u boemskoj atmosferi. Priče koje su se nizale tog popodneva pamtićemo dugo, kao i veštinu njihovog naratora. Prišli smo da ga pohvalimo, dobijemo posvetu i prenesemo pozdrave prijatelja:
- Znate, bilo ih je samo dvoje, ali vi ste ipak održali celu turu.
- Ne sećam se, ali moguće da je tako — bio je skroman naš domaćin.
