Fotoreporter je bio slikovnica mog fotografskog putovanja u poslednjih 12 godina. Bilo je tu finih radova, par stotina fotkica raznih tema. Postao je solidna referenca i najdraži put u sećanja. S druge strane, imao je puno tehničkih nedostataka. Draga, ali zastarela verzija CMS-a bez podrške, neoptimizovan prikaz na mobilnim uređajima, baza puna SPAM-a bez mogućnosti filtriranja poželjnog od nepoželjnog, sve u svemu – bio je zreo za ribild, ali nije bilo lakog načina da se postojeći sistem nadogradi. Tek kad sam ga obrisao, shvatio sam da nemam jasnu ideju šta bih dalje. I koncept slikovnice nije podržavao ime bloga, sem u najširem smislu. Fotkice sam sačuvao, ali kostur više ne postoji.
Od tog momenta prošlo je više od godinu dana. Par puta sam hteo i da ga prodam jer nisam bio siguran da mogu da izguram takvo ime i ideje koje se vrte po glavi. Fotoreporter treba da se bavi fotoreportažama, da bude prisutan i konzistentan, a ja se sa fotografijom igram u zoni komfora i sebi za dušu. Srećom, u međuvremenu sam se rešio tereta velikih očekivanja.
Kroz godine sam izbistrio šta mi najviše leži, i gle čuda, to su upravo reportaže. U nekom obliku, o bilo čemu. Kratke, duže, o događajima, svetu i ljudima. Portreti. Sećam se pitanja jednog znanog pančevačkog fotografa od pre petnaestak godina. Voleo je Alfe i imao vremena za početnike. “Šta voliš da fotografišeš? Ja se pronalazim u portretima.” Tada mi nije bilo jasno zašto bih se ograničio samo na portrete i šta toliko pronalazi na licima ljudi. Danas kapiram, ali i dalje fotkam sve pored čega ne mogu tek tako da prođem.
Za podlogu sam odabrao WordPress. Lagan je za upotrebu, podrška je odlična i ima sve što je nedostajalo. Za početak će biti sasvim bejzik, priča i fotka. To je bio još jedan veliki minus prethodnog koncepta — uglavnom je nedostajala nit koja povezuje — priča. Kroz seriju fotki i tekst daleko je lakše razumeti poruku, a ona mora da postoji. Ako nije tako, dobijate slikovnicu i to je ok, ali nema puno veze sa fotoreportažom.
Biće priče i o foto opremi. Ne cepanje atoma u kontrolisanim uslovima, već lični osvrt na taj segment fotografije, saveti, preporuke i sl. Kada je oprema u pitanju, dolazim sa dijagnozom teškog ljubitelja tehnike. Da najbolji objektivi i aparati ne prave fotke naučio sam na teži način, ali nikada nisam žalio para na vrhunski alat. Priču o tome je nemoguće zaobići, kao ni Milku od 300gr.
Ukratko, biće priče u svemu jer je ona osnovni element dobre fotografije. Nadam se da ćete u njima uživati barem koliko ja.
Čestitam Denise što se vraćaš, zaista dosad si to dobro radio i meni je barem bilo vrlo interesantno.Sa stanovišta starijeg od tebe bilo mi je interesantno posmatrati kako sebe vidiš u prostoru fotografije i mogu se zabeležiti autentični doživljaji. U pravu si da su portreti tvoja jača strana ali meni su se više pasovale slike sa ulice možda i zato što ja to više volim da slikam i drago mi je da će toga da bude.
Želim ti puno uspeha, sa znanjem i iskustvom koje sada imaš biće to vrlo zanimljivo!
Hvala puno, Kizo! Možda jedna od najružnijih priča sa starog templejta je gubitak starih komentara, ali drago mi je da si uživao. Super je imati blog, pa makar i kao slikovnicu i riznicu sećanja. Sad krećem ispočetka, ali u malo boljoj formi. Biće više fotki sa ulice budi siguran, jer su foto šetnje bile i ostale moja pasija. Planiram i nabavku nekog manjeg tela za ulicu. Možda Fuji, ima sjajne algoritme za balans bele, vrlo upotrebljive jpegove. Videćemo, doslovno. 🙂 Hvala još jednom na svim komentarima, uvek su bili inspiracija nekog malo promišljenijeg u fotografiji.
Srećan restart 🙂
Hvala, Coa! 🙂